Ходочашћа

ТАМО ДАЛЕКО, КРФ ЈОШ ПАМТИ ДОГАЂАЈЕ ОД ПРЕ СТО ГОДИНА
Епопеја јунаштва и страдања
Свака српска генерација то мора читати, у себи проживети и ићи тамо на поклоњење. И чувати успомену онако како то чини Христо Јанулис из Агиос Матеоса, чији је деда Јанис са српским мученицима делио хлеб и вино и део свог поседа дао за гробље Дринске дивизије. Крф је пун српских трагова и споменика. Још су живе и све те потресне приче и песме. Тамо, на Крфу, можемо измерити и колико смо живи ми, данашњи

Текст и фотографије: Мишо Вујовић

Док се лагано нагињала на поветарцу, секући кристалну прозирност Јонског мора, у којој се огледала хиљадугодишња тврђава из доба моћне Византије, времешна барка препуна ходочасника приближавала се острвцету. Морем, утонулим у летњу тишину, одзвањали су тактови химне страдања „Тамо далеко”. Звуци сете, туге и поноса евоцирали су драму једног народа решеног да ни по коју цену не капитулира и не изгуби државу. Једини спас, по виђењу војводе Радомира Путника, био је да се повлачењем на Јадранско приморје српска војска реорганизује, снадбе оружјем, храном и муницијом и поново постане озбиљан фактор на који савезници морају рачунати.
Након првобитних српских успеха на Церу и Колубари, бриљантне противофанзиве у Босни 1914. године, краткотрајног ратног предаха до јесени 1915, снаге Централних сила кренуле су у општу офанзиву на Краљевину Србију, већ исцрпљену у Балканским ратовима и поменутим биткама претходне године. Иако стоструко надмоћнији у људству, техници и наоружању, немачки цар Вилхелм, осведочени непријатељ Срба („Србија је банда лопова које треба казнити за њихова недела”, 23. јул 1914), познат по ставу да „Словени нису рођени да заповедају већ да робују”, у обраћању својим јединицама пред напад на Србију, не скривајући опрез, као да је наслућивао пораз, исказао је поштовање према, по свим војним параметрима, неупоредиво слабијем непријатељу:
„Хероји! Ја вас водим у један нови рат, против једне мале али храбре нације. То су Срби, који су, током три последња рата, против Турске, Бугарске и Аустроугарске, дали свету доказе високих ратничких врлина и највећих војничких способности и који су на заставама испрсканим крвљу, исписали за ове четири године, највеће и најславније победе.”
Велики поход на малу али поносну земљу поверен је немачком фелдмаршалу Аугусту фонМекензену, који је командовао здруженим аустроугарским и немачким снагама. Напад на Београд почео је артиљеријском ватром са друге обале Дунава, 5. октобра 1915. године, у вечерњим сатима. Силину артиљеријске ватре најбоље илуструје податак да је до поноћи неутралисано више од пола српских артиљеријских батерија, а нешто иза поноћи, због интензитета дејстава и прецизности непријатељских топова, уништени су сви рефлектори и престони град је утонуо у мрак. Даноноћна борба за Београд, уз огромне жртве на обе стране, трајала је осам дана. Након повлачења јединица одбране, 14. октобра, српском престоницом загосподариле су јединице Централних сила, а истог дана, с леђа, без објаве рата, на југ земље продрле су Прва и Друга бугарска армија, што је довело до безусловног повлачења према Црној Гори и Албанији. Два пута је прихватан и одбијан предлог војводе Живојина Мишића да се крене у противнапад као на Колубари. На крају, Врховна команда 25. новембра доноси судбоносну одлуку о повлачењу на Јадранско море.

НАРОД У КОЛОНИ ОТПИСАНИХ

Доласку на „зелено острво”, „острво спаса”, „острво наде” претходила је голгота до тада невиђена у историји ратовања, што потврђује и француски маршал Жозеф Жофр: „Повлачење наших савезника Срба, у околностима у којима је извршено, по страхотама превазилази све што је историја до сада као најтрагичније забележила.”
Била је то драма у којој су се такмичиле злоћуди природе и човека. Сурова зима гутала је колико и глад, болест се утркивала са заседама албанских банди које су пљачкале заостале, изнемогле и умируће. Драму је интензивирала дволичност савезника. Фрустрације Енглеза због дебакла код Галипоља преламале су се и на разбијене ешалоне исцрпљених српскихвојника, разбацаних од Драча до Валоне. Кошмар и безнађе појачавано је ишчекивањем неизвесног доласка савезничких бродова. Срби су у том тренутку постали само део статистичког биланса рата. И то она десна, отписана колона.
Вапај српског врховног команданта, регента Александра, руском цару Николају Романову уродио је плодом. Свети цар мученик, и сам потресен трагедијом словенске браће, поставља ултиматум савезницима:
„Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком.”
Политика коју је, након ослобођења и завршетка Првог светског рата, водио Александар Карађорђевић, краљ ујединитељ, крунисана на српским костима, стварањем неприродне инеодрживе заједнице супротности, може се дефинисати у потпуности промашеном, али његово витешко држање у најсудбоноснијим тренуцима када, и сам болестан и оперисан у Скадру, одбија да напусти своју војску и народ, аболира га од „југословенског слепила” и императорског сна о обнови средњовековног царства.
Међу светлим примерима у Албанији свакако се не сме заборавити Есад-паша Топлани. Као ватрени поборник идеје да Балкан припада балканским народима, у октобру 1914. он је преузео власт у централној Албанији и прогласио Албански Исламски Емират, да би за Видовдан следеће године, након интервенције српске војске која је спречила покушај његовог свргавања, потписао тајни споразум о унији између Краљевине Србије и Албанског Исламског Емирата. Есад-паша Топлани је током повлачења обезбеђивао српској војсци логистику и одступницу на територијама које је колико-толико контролисала његова жандармерија, иако је имао велики број непријатеља у разбијеној и племенски подељеној земљи, већински наклоњеној Отоманској империји и Централним силама.

ДРАМА ЖИВОТА И ДРАМА СМРТИ

Први брод са српском војском у крфску луку Гувија, удаљену шест километара од града Крфа, пристао је 18. јануара 1916. године. За месец дана, тачније до 21. фебруара, са 43 савезничка брода на Крф је евакуисано 150.000 Срба. Ту на „острву спаса”, смрт је заогрнула своје ново рухо. Тифус и исцрпљеност косили су немилосрдно.
„На Виду је у почетку свакодневно умирало и по 150 људи. Њихова тела спуштали су са обале у море. Посетио сам Видо и тада сам видео оне мученике који су били осуђени на смрт од исцрпљености. Нисам могао да замислим да се живо људско биће може претворити у такав костур, у буквалном смислу те речи, у скелет прекривен кожом”, записао је руски кнез Григорије Николајевич Трубецки.
Шум таласа, док смо прилазили Виду, острву смрти и ужаса, носио је слике умирућих ратника – костура, како издишу на сламеним простиркама у туђој земљи. На Виду и у плавој гробници, у коју су са француског санитетског брода „Свети Фрањо Асишки” у морске дубине полагани преминули ратници, као и на још 27 гробаља на острву Крфу, сахрањено је 10.000 Срба. У маузолеју на острву Виду, саграђеном по пројекту Николаја Краснова, 1938. године, под покровитељством краља Александра Карађорђевића, положене су кости 2.732 ратника, од чега је 1.232 идентификовано, док осталих 1.500 и данас леже као незнани јунаци једне велике епопеје српског народа.
Драму живота на острву змија, како су Видо некада звали, али и драму једног народа, најсликовитије описује др Владимир Станојевић:
„Ту, у том аду, прикупљен као у жижи, одиграо се у минијатури цео трагизам наше земље. Ту су у предсмртном бунцању и стењању дрхтали и треперили сви најнежнији болни фибри човечије душе. Ту су уз бунцања и стењања о селу и кући нестајали један за другим сви које је страшна судбина бацила у овај пакао...”

ЈЕРУСАЛИМ НА ОСТРВУ ЗМИЈА

Министар просвете Краљевине Србије, Љуба Давидовић, забележио је у свом дневнику 21. јануара 1916. године и објавио у листу Правда уочи Другог светског рата:
„Првих дана, само првих дана болесници су лежали по земљи на свежој слами. Обилазили смо их сваког дана. Страх од глади био је већи од страха од смрти. Глад је косила Албанијом: бојали су је се и на Крфу. Требовање за хлеб, за таин, било је највећа драгоценост. Узимали су по тим требовањима, иако га нису могли ни смели јести. Органи за варење били су пропали. Лечили су их давањем воде у којој јекуван пиринач. Потроваше нас доктори морском водом, говорили су. Уверавали смо их да су доктори и болничари наши велики пријатељи. И лекари и болничари својски су се заузимали за сву нашу полумртву децу.
И живци су им били пропали. Кад им проговорите српску реч, сузе груну на очи. Плачемо заједно. О, колико се суза пролило! Са неначетим таином испод главе испустио је своју мучену душу. Дете регрут умрло је поуздано мислећи на мајку и на сиромашни кућерак у Шумадији. Ликови те мртве деце наше били су прави светитељски ликови. Заслужили су да се посвете после свега онога што су претрпели.
Само један случај. Имао је своје требовање за таин. Узео је још једно требовање из џепа свог мртвог друга. Са два требовања имао је још за два таина. Добауљао се до свог места, до своје постеље, легао и умро гладан између два хлеба.
Стотине, хиљаде примера могло би се још навести. Доста! Питају се неки: јесмо ли платили своју слободу и повећање отаџбине?”
По званичном извештају министра војске, генерала Божидара Терзића, до доласка на Крф страдало је преко 243.000 људи.
Након укрцавања на савезничке бродове из луке Драч, на Крф је стигло око 150.000 војника, док је 12.000 евакуисано у Бизерту.
Док стара барка пристаје на острво Видо, за које је митрополит, касније патријархДимитрије рекаода је српски Јерусалим, плавокоси дечак показујући прстом на прелепу песковиту плажу, умилним гласом пита оца да ли ће овде да се купају.
„Ово за је за нас Србе свето место! То је гробница плава у којој лежи брат до брата. Овде се ни Грци ни Срби не купају, а грчки рибари из поштовања према српским јунацима 50 година нису ловили рибу”, сетно одговори млади човек, милујући по коси нејаког наследника.

ВРЕМЕ БОЛА И ПОНОСА

И данас је код локалног становништва живо сећање на боравак српске војске и избеглог народа. Готово да нема места на острву које не негује успомену на то време. Изнемогли, гладни и беспомоћни били су размештени по целом острву. Локално становништво са страхом и нескривеним негодовањем дочекало је невољнике изгнане из отаџбине, који су у ископнелим очима и усахлим уснама носили сећање на своје домове. Скептичност и неповерење у незване госте нестали су попут морске пене. Вибрације душе истоверне браће убрзо су премостиле све баријере страха од непознатог, а неки српски називи и данас су одомаћени код локалног становништва.
„За период од две и по године, колико су боравили на Крфу, није забележен ни један инцидент. Ни једна грана није сломљена, ни једна крађа, туча, било какав проблем није пријављен савезничкој управи”, каже Љубомир Сарамандић, кустос Српске куће на Крфу, додајући да нигде логори нису били тако уређени као на Крфу.
„У чистинама међу маслињацима подигнути су шатори који су украшени цвећем и зеленилом. Ситним шљунком и камењем различитих нијанси исписивани су називи јединица и обележја српске војске и државе. Логори српске војске личили су на фантастичне дворце изграђене на песковитој морској обали”, у даху посетиоцима декламује овај чуварсећања на српску голготу, чији су дедови Стојан Сарамандић и Драгић Милошевић прешли Албанију и боравили на Крфу.
По доласку на Крф наставиле су да раде све српске државне институције. „Српска држава, како је стајало у наредби Врховне команде, није изгубила своје биће, иако на туђем земљишту, докле год је ту Владалац, Влада и војска, па ма колика њена јачина била.”
Зграда Крфског позоришта постала је седиште Скупштине, Владе и већине државних институција.
Топло гостопримство прерасло је у трајна пријатељства, из неких симпатија рађане су љубави крунисане браком. Јанис Газис, власник хотела „Бела Венеција” у коме је била смештена Влада Краљевине Србије и потписана Крфска декларација, удао је за Србе све три кћерке, најстарију Ђовану за коњичког официра Миливоја Чолак Антића, средњу Сапро за Владимира Казимировића, а најмлађа Аугуста постала је супруга Милана Стојадиновића, касније председника Југословенске владе.

СРБИН ПЕВА И КАД ЈЕ НАЈТЕЖЕ

У својој књизи Ходочашће на Крф, Љубомир Сарамандић, кроз обиље докумената и сведочанстава, архивира успомене на та тешка и витешка времена. У мноштву примера о односима локалног становништва са Србима, објављено је писмо једне Крфљанке упућено српском официру:
„Крф је онакав какав је био и пре 1916. Мени чак изгледа да је гори него пре. Онемео је, пуст, не пева више. Ваш народ стално и увек пева, на тај жагор била сам толико навикла. Можете да ме рачунате као великог непријатеља вашег народа, јер сам увек желела да се што доцније вратите у вашу отаџбину. Дошли сте, показали сте нам шта значи живот и отишли сте, а нас сте оставили несрећне...”
Седамдесетогодишња Марија, власница апартмана у Гувији удаљеног само стотинак метара од плаже где се 18. јануара 1916. искрцала српска војска, сећање је наследила од своје баке, која је, попут многих, збрињавала храном и одећом српске ратнике:
„Моја бака им је плела чарапе, крпила одећу, носила храну у логор који се налазио на плажи. До краја живота знала је стихове песме ,Тамо далеко‘. Причала је да су певали и плакали”, присећа се времешна госпођа, нудећи вино за српске пријатеље.
Енглеска лекарка Изабела Хатон, наводи наш кустос, забележила је да је песма саставни део живота сваког Србина:
„Чим се Србин опорави, он пева и игра... Њихова омиљена песма је ,Тамо далеко‘, она говори како су напустили кућу и земљу, изражава чежњу за домом. Неке од нас жена певале смо заједно са војницима и кроз песму са многобројним стиховима, заволели смо тај лепи језик.”
Певали су и плакали „Прометеји наде, апостоли јада”, и у дворишту Јаниса Јанулиса у Агиос Матеосу, где су били стационирани припадници Дринске дивизије.
Његов унук, Христо Јанулис, познатији као Елвис Присли, прошле године је у свом ресторану за Дан примирја приредио ручак за стотинак поклоника из Србије.
„Срце ми је било пуно када сам видео те људе. Дошли су да обиђу споменик мом деди Јанису. Када су сели и запевали песму коју је певао мој деда, рекао сам особљу да износе све што има у ресторану. Сетио сам се његових речи како су седели за дугачким дрвеним столом, доносили своје следовање, а он износио вино и маслине. Био сам срећан што могу да дочекам потомке пријатеља мог деде, а знам да се и он радује горе на небу”, узбуђено прича крфски Елвис Присли, додајући да је тек када су Срби у центру села подигли споменик постао свестан величине дединог дела и речи да га Срби никада неће заборавити.

ПОНОВО УВЕСТИ ЂАЧКЕ ЕКСКУРЗИЈЕ

Простодушни грчки сељак, Јанис Јанулис, јеванђелски и крстоносно је делио хлеб и вино са српском браћом. И више од тога! Увидевши да његови пријатељи имају проблем око сахрањивања својих преминулих сабораца, одрекао се дела свог имања на коме је настало гробље Дринске дивизије. Посмртни остаци преминулих ратника пренети су у спомен костурницу на Виду, а на имању Јаниса Јанулиса у хладу маслињака преживели су подигли споменик својим преминулим саборцима. У центру Агиос Матеоса, Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова поставило је бисту великом српском добротвору и пријатељу Јанису Јанулису.
Оснивач Крфског друштва грчко-српског пријатељства и српске књижаре на Крфу, Жељко Поповић, каже да велики број угледних Крфљана, на челу са екс градоначелником Сотирисом Микалефом, који је у време свог мандата поклонио Српску кућу и иницирао братимљење Београда и Крфа, својим активностима настоји да од заборава сачува успомену на боравак српске војске.
Жељко нас, заједно са најмлађим Србином на Крфу, његовим шестогодишњим сином Николом, упознаје са српским топонимима на острву нимфе Керкире.
„У Гувији је била смештена Вардарска дивизија, у оближњем Ипсосу Моравска дивизија, Тимочка дивизија у Стронгили, Шумадијска у Месонги, Дринска дивизија у Агиос Матеосу, Дунавска у Врагањотики, Прихватилиште за српске цивиле у Аналипси, Аеропланска ескадрила у Потамосу, у дворцу Ахилеон била је смештена Официрска болница. Све су то места која, уз острво Видо, сваки Србин, туриста и ходочасник, треба да посети.”
По речима Љубомира Сарамандића, на Крфу је остало доста очуваних здања из тог времена али и оних чији значај, пре свега у организацији српске државе у изгнанству, треба истражити.
„Када би се данас снимио филм о боравку Срба на Крфу, не би било потребно правити много кулиса – цео град је импресиван сведок српске историје, већина српских споменика је у добром стању, али оно што забрињава је веома мало посета ђачких екскурзија Крфу. Најчешће записани утисак посетилаца је: ,Свако онај ко се осећа Србином или грађанином Србије мора једном да дође на ово место, иначе ће у себи носити велику празнину.‘ Нарочито је битно да млади људи, управо у раздобљу када формирају лични и национални идентитет, посете Крф”, каже Љубомир Сарамандић.
Овде на Крфу, окрепљен пажњом и љубављу домаћина, потом усправљен Солунским фронтом и Кајмакчаланом, беспоштедно јуришајући прсима у отаџбину, тај мали народ је крвљу, знојем и сузама исписао античку епопеју јунаштва и страдања.

***

Краљевски пример
Не смемо заборавити ни држање старог краља Петра и његову поруку народу у повлачењу: „Знам да су сви Срби спремни умрети за отаџбину. Ваш изабрани краљ више нема снаге да поведе своју војску у бој на живот и смрт. Ја сам само слаби старац који ништа не може да уради, сем да вас благослови, све вас српски војници, грађани, жене и децо српска. Али вам се на једно заклињем: ако нам нове борбе спремају срамоту, да будемо побеђени, нећу преживети ту пропаст, него ћу са отаџбином умрети и ја.”

***

Прилика
„Предстојећи јубилеј, стогодишњица евакуације српске војске на Крф, прилика је за масовнији долазак школских екскурзија на ходочашће”, каже Љубомир Сарамандић. Нада се да ће и држава, тим поводом, напокон реновирати Српску кућу, обновити музејску поставку стару скоро четврт века, средити и објавити све доступне спискове војника и цивила који су одступали преко Албаније и боравили на Крфу.